Sa druge strane mojih očiju

 

          Uvek kada pogledam svoj odraz u ogledalu, kao da vidim nešto u očima, da je sa druge strane osoba koja samo što me ne proždere pogledom. Poznajem li sebe uopšte?

          Dvadeset peti mi je rođendan. Bože, kao da sam juce imala deset! Sećam se svog divnog, nevinog detinjstva. Bila sam okružena ljubavlju. I fascinirana ljubavlju koju su moji roditelji imali. Način na koji su se gledali i dodirivali, znala sam, kada porastem, želim da pronađem. Oči koje će me tako gledati i poljupce koje ću osećati samo kroz pogled, poljubac očima vredniji  od poljupca usnama. Sa trinaest godina sam ostala siroče. Kroz maglu sećam se samo vriska, neverovatno iritantnog, koji nije prestajao. Poželela sam da ga izbegnem, ali ispostavilo se da sam  ja ta koja je vrištala. Strašan je to dan bio. Nisam više mogla da vidim svoje roditelje, njihovu ljubav. Nestali su. Prošle su godine, i ne mogu reci da sam prebolela sve što mi se desilo, ali recimo da sam naučila da živim sa tim. Društvo me je nagovorilo da izađemo večeras. Iako ne volim izlaske, pristala sam, treba mi da se opustim. Klub, muzika dreči,  svi se guraju - znala sam da mi se neće svideti ovo. Odlučila sam u nekom trenutku da odem ranije. Šetam gradom i sedam na staru klupicu u parku u kome sam se igrala kao mala. Baš kao i nekada, okružena je jorgovanima. Taj neverovatno opojan miris budi lepa sećanja. Osećam nečije prisustvo. Okrećem se i ugledam mladog  dečka mojih godina, plave kose, sa sjajnim plavim ocima. Stoji i posmatra me dok berem jorgovane. Te oči… kao da sam ih videla već negde, a opet… lice usko, sa mladezom ispod levog oka. Potpuno nepoznatno. Osvešćujem se, shvatam da smo već počeli da pričamo. Tobajas mu je ime. U trenutku sam znala - način na koji me gleda podseća me na moje roditelje. On je taj. Osmehujem se, ali nekako šire i veselije u sebi, mislila sam da nikada više neću videti i osetiti takav pogled. Prolazili su dani, upoznavali smo se, i ljubav je svakim danom sve jača i jača bivala. Sa njim sam osećala odnos kakav su i moji roditelji imali, tolika je to ljubav bila.  Samo, dešavalo mi se da stanem ispred ogledala I ne prepoznam sebe, kao da me druga osoba gleda. Pogled hladan, samo sto me ne proždere. Prošle su dve godine.  Tobajas se ohladio, izbegavao me je i samo tražio izgovore da putuje. Varao me je. Znala sam to, ali toliko sam ga volela da nisam htela sebi da priznam. Nakon mesec dana me je napustio. Ostavio me je samu I slomljenu. Izgubila sam jedinu osobu koja je učinila da ostavim sve zarad ljubavi i jedinu osobu koja mi je pružala poglede ljubavi, poglede mojih roditelja. Nisam izlazila iz stana. U glavi su mi se javljali glasovi govoreći strašne stvari. Doveli su me do ludila. Ustala bih povremeno i u prolazu naišla na ogledalo. Vidim lice osušeno I bledo, kao bez duše. Podignem pogled i shvatim da, bez obzira na prazno lice, u očima nešto sija. Više me podseca ta svetlost na tamu, kao da je sa druge strane osoba puna mržnje i gladna tuđe boli, poput sadiste. Shvatila sam da glasovi dolaze od nje. Osobe sa druge strane mojih očiju. Nalazim se na vrhu svoje zgrade. Ne prepoznajem sebe. Čujem samo vrištanje i glasove u mojoj glavi. Govore mi da skočim. Prolaze mi slike kroz glavu, slike kojih se pre nisam sećala. Moji roditelji, njihova tela oblivena krvlju, koja nepomično leže na putu. Žmurim, držim ruke preko ušiju u nadi da će sve prestati. Osećam miris jorgovana, sve se meša, slika Tobajasa se pojavljuje. Previše je. Otvaram oči i sve prestaje. Čuju se samo kola koja, dvanaest spratova niže, jure ne obazirući se ni na šta drugo. Svesna sam, ali ne prepoznajem sebe. Želim bekstvo. Puštam ruke da mi padnu pored tela, i puštam se preko ivice zgrade. Kroz glavu mi prolazi moje detinjstvo, smeh, moji roditelji, njihova ljubav. I odjednom tama. Čitala sam o raju i paklu, mada nikada nisam mogla da verujem u nešto takvo. Otvaram oči i nalazim se u parku u kojem sam se igrala kao mala. Osećam miris jorgovana i vidim svoje roditelje, vidim Tobajasa. Sve deluje tako spokojno. Pravim korak ka roditeljima i okolina se menja. Stojim nasred puta. Previše mi je poznat, to je put gde su moji roditelji poginuli. U daljini vidim kola kako se bliže, I svoje roditelje i malu mene u njima. Sa druge strane kamion vozi čovek sa crvenim kačketom. Krivuda po putu. Pijan je. Opet proživljavam sve. Vrištim I trčim ka kolima svojih roditelja da ih upozorim, ali oni me ne vide. Kamion udara u bankinu i kola mojih roditelja se zabijaju u bok kamiona. Trčim ka njima, ali sve je isto. Tela mojih roditelja od siline udarca izletela su kroz staklo, mala ja puzi iz kola i vrišti. Iritantan vrisak koji ne prestaje. Bacam se na kolena i okolina se menja. Stojim na putu. Isti put kao malopre. U daljini vidim kola svojih roditelja i sa druge strane kamion. Opet sve proživljavam. Ovo je pakao. Pakao za samoubice. Čitala sam o ovome, samoubice proživljavaju događaje i osećanja sa kojima u životu nisu mogle da se izbore, zbog čega su kukavički oduzele sebi zivot. 

       Ovo je sada moja večnost. Sa druge strane mojih očiju nije bila zla osoba. Bila je kukavica. Svaki put dogadjaj boli sve više. Ostaje mi da se nadam da Bog oprašta kukavicama. Da oprašta samoubicama. Zato se priča da je nada ta koja poslednja umire!